Umiranje i ubijanje počelo je u ljeto 1914. godine, ali su ljudi u rovovima priuje kraja te godine već bili umorni od rata. Smrzavali su se na položajima Belgije i Francuske i pucali na neprijatelja koji je često ležao u svojim rovovima samo 100 metara dalje.
Na Badnje veče Nijemci su pevali „Stille Nacht“, „Tiha noć“, a Englezi nasuprot njima takođe su počeli da pevaju: „Holy night“, „Sveta noć“, odjekivalo je bojnim poljem. Tada su prvi vojnici izašli iz rovova, nenaoružani, podignutih ruku i sreli se u sredini. Posvuda duž 800 kilometara dugog dijela fronta sastajale su se hiljade neprijatelja, razmjenjivale adrese, pušile, ćaskale i slavile. Škoti su izvadili loptu iz zemljanog bunkera u Wulvergemu i počeli da igraju sa Nijemcima.
“Vi ste Saksonci, mi smo Anglosaksonci”. Kaže se da je to rekao jedan britanski oficir.
Božićno čudo je trajalo nekoliko sati, ponegdje čitav dan.
Tada je komanda naredila da se ponovo puca.
Ništa ne može izmoriti ratom više od toga, da volite svog neprijatelja.
(welt)
(spagos)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen