"Mostovima se moralo ugađati, naročito na samom početku gradnje. U prašnjavim kompletima negdašnje beogradske dnevne štampe, slučajno sam otkrio neverovatan podatak. Negde početkom 1929. zavladala je u pridunavskim predgrađima Beograda, prava panika. Majke su decu skrivale po kućama, đake-prvake nisu puštale u školu, jer se pronela vest da će neko dete biti ukradeno i uzidano u temelje budućeg pančevaćkog mosta, za koji su se onda, u blatištima reke već uveliko nabijali prvi kesoni. Čak i u moderno doba, baš kao i u starim albanskim, južnoslovenskim i rumunskim legendama - veliko je delo zahtevalo i veliku žrtvu... bar u naivnoj pa, priznajmo, ponekad malo i morbidnoj narodskoj mašti.
Mostovi su, eto, i u moderno doba još uvek mogli biti demonska bića, ali što se mostarskog mosta tiče, on je, onako lep kao Apolon, oduvek bio samo dobar, voljeni Bog među Bogovima. I što je naročito važno, umesto velike žrtve, zadovoljavao se veštim ali opasnim skokovima mladih Mostaraca, koji su se sa krune mosta obrušavali u ledenu Neretvu. U tim odvažnim skokovima, bar za moje poimanje simboličnih činova, oduvek je bilo nečeg ritualnog."
tekst Bogdana Bogdanovića, 2001...
Snimka skokova sa Starog Mosta iz arhive Reutersa, 27.07.1983.
(Cidom/Armin)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen