U listu "Vreme" od 5. augusta 1940. godine, objavljen je članak o mostarskom pjevaču Milanu Janjiću. Od radnika u rudniku, do glumca i pevača...
"Mostarac Milan Janjić pevao je juče stoprvi put pred mikrofonom Beogradske radio stanice
Sinoć je mladi Mostarac g. Milan Janjić sto i prvi put stao pred mikrofon Beogradske radio stanice. Preksinoć, kad je stoti put zapevao pred mikrofonom, nije bilo nikakvog slavljenja. Primio je, istina jednu čestitku, njegov trogodišnji sinčić došao je da iz blizine gleda i sluša svog tatu, koga je toliko puta slušao u kući pored radio aparata. Mali Janjić sam ne bi ni znao ni čestitati i zato mu je veliki Janjić morao prvi pružiti ruku:
-E sine i nasledniče, čestitaj sad tati!
Prvi put Janjić je pevao pred mikrofonom filmskog preduzeća
Slučaj radio pevača g. Milana Janjića izuzetan je po jednoj stvari: g. Janjić nije prvi put pevao pred mikrofonom neke stanice, nego – pred filmskom kamerom i mikrofonom jednog nemačkog filmskog preduzeća. Bilo je to pre šest godina, 1934. godine u Mostaru, u kasno, toplo hercegovačko proleće, puno svetlosti, boja, sunca i sevdaha. Nemačka filmska kompanija došla je da u Hercegovini snima film "Bosanska rapsodija"...
Kakvu predstavu može imati jedan inostrani filmski režiser, lovac efekata, o Bosni? Bosna, to je zemlja sevdaha. Bosna, to je zemlja ašikovanja, sevdalinke, svirke, zemlja u kojoj se peva, voli, otimaju devojke. Ništa više. Režisera samo to zanima.
Trebalo je u prvom redu, dobar pevač i svirač. Originalni, "sa terena" da bi predstavljao egzotiku zemlje Bosne, nepoznate, i o kojoj se imaju još uvek sasvim krive pretpostavke, iz doba kad su prvi eksploatatori šuma dolazili u Bosnu u uverenju da po bosanskim šumama žive majmuni.
Režiser se marljivo raspitivao po Mostaru koji je najbolji pevač i svirač, za koga on ima posebnu ulogu.
Odgovor je, skoro, bio jednostavan, Milan Janjić. Milanu Janjiću, dakle, poverena je uloga Ciganina – primaša. Igrao je u nekoliko scena sa Brigitom Horkej, Paulom Herbigerom, Šteficom Vidačić.
- Sa njom sam se najbolje sporazumevao, bili smo često zajedno. Inače, nije bilo lako, režiser nas je pet, šest, deset puta vraćao: ruka nije prirodno nameštena, osmeh treba da bude prirodniji, gudalo se tako ne drži. Ali, to mi je dobro došlo. To sam radio u rudniku, sa dnevnicom trideset-četrdeset dinara, a od njih sam dnevno dobijao hiljadu dinara: direktor mi dao mesec dana odsustva, i tako sam snimao 21 dan u Stocu, a devet dana u ateljeima u Berlinu.
Za šest godina hiljadu pesama pred radiom
Te iste godine, u decembru došao sam i na Beogradsku radio stanicu. Ne, nisam osećao nikakvu tremu, ja sam od prirode slobodan, ne bojim se ničega, a već sam bio i pred kamerom i pred mikrofonom. Od tada, sa ovih šest godina, otpevao sam pred beogradskim mikrofonom oko hiljadu pesama. Lep broj, zar ne? Tada je bilo malo drugačije nego sad. Bilo se manje pevača, i ja sam tako stizao svake nedelje. Sad sam ekonom ložionice u Mostaru. Imam pravo na dvadeset dana otsustva godišnje. Ja to, međutim, ne koristim. Uzmem subotu..
Da li sam ponavljao neke pesme? Naravno, pisali su mi, često su tražili da neke pesme pevam. Dobio sam nekoliko pisama od jednog francuskog generala, zvao se Lafen. On je uvek tražio da pevam "Oj, kaduno, kono moja". Ranije, najviše pisama sam dobijao ne iz naše države, nego iz – Albanije. Pevao sam oko četiri stotine različitih pesama. Kako zapamtim tekst? Eh, svaku pevam po toliko puta, i samo kad se setim naslova, ili prvog stiha, znam već celu pesmu.
Janjić je komponovao nekoliko pesama
I sam sam komponovao. Moje pesme su: "Ne vole me, ne vole", "Imam diku", "Ni Bajrami više nisu". Autorsko pravo? Prodao sam ga Frajtu: sve tri pesme za 480 dinara. Znam da je malo, ali... otkud bih ja znao kako se dobija taj novac... a drugo, nekad se to i nije tako naplaćivalo...
Zalazim naravno, i po selima i tamo skupljam pesme. To treba vrlo pažljivo raditi, ne sme se ništa prepravljati, dodavati, menjati... Čini mi se da se u Beogradu na to malo pazi. Baš sinoć sam gledao jednu svsku u kojoj su na pisaćoj mašini otkucane neke pesme. Tamo, naprimer, stoji ovako:
Sadih višnju na sred at megdana..."
To nije pravilno, i pesma drugačije glasi. Ustvari, treba da se peva: "Sadih almu na sred at-megdana". Alma, to je žut istočnjački plod, koji se, kao negde ruža ili drugo cveće, darivalo najlepšoj ženi. Od te reči je postalo i ime jednog dragog kamena žute boje – alem – kamen. To izgleda sitnica, ali ko ne zna šta je alma, i koliko ona nosi u sebi više istočnjačkog i bosanskog, nikad ne bi pevao: "Sadih višnju...". Zato ja vrlo pažljivo beležim pesme. Imam već veliku zbirku, i bio bih srećan kad bi je uzela Beogradska radio stanica da se posluži njome. Ovako, često dobri pevači pevaju kao – Čuburci.
A sin, veli na kraju g. Janjić, odlično peva. Biće mnogo bolji sevdalija od mene..."
prilog: Milan Janjić i sin, i plakati za flim, 1934.
O filmu smo već pisali na stranicama ovog portala, a tekst se može naći na linku:
Iz stare strane štampe: O snimanju filma "Braća po krvi - Bošnjaci", 1934. godina - Nova Sloboda
Priredili: Smail Špago, Armin Džabirov, Tibor Vrančić
(NovaSloboda.ba)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen